ГОДИНЕ СУДСКЕ СРАМОТЕ
За петнаест година у Хашком трибуналу није изречена ни једна пресуда за геноцид, а Суд БиХ, којим је пресједавао Хилмо Вучинић, за наводни злочин геноцида на дуготрајну казну затвора од по 42 године осудио Миленка Трифуновића, Брану Xинића и Александра Радовановића. Милош Ступар, Слободан Јаковљевић и Бранислав Медан осуђени на по 40 година, а Петар Митровић 38 година заатвора. У Сарајеву су још 1993. године двојици Срба изречене смртне казне за геноцид.
Међународни правни поредак није ни свјестан чињенице да је у дијелу правосуђа у БиХ завладао прави мрак у којем мрачне силе настоје да скандалозним судским пресудама против Срба и мањим дијелом против Хрвата, остваре пропале ратне циљеве бошњачког лидера Алије Изетбеговића.
То што се ради у Другом одјељењу Суда БиХ за ратне злочине представља највећу срамоту у цивилизованом свијету и безочно насиље над правдом и правом. Недавно смо могли чути једно не баш срећно поређење како је Суд БиХ филијала Хашког трибунала у Сарајеву. Иако, се Хашки трибунал увелико политички искомпромитовао треба, ипак, признати да се хашки суд, колико-толико придржавао правних норми и моралних начела и није подлегао најекстрамкнијим политичким притисцима да се доносе пресуде за наводни геноцид и агресију.
Наиме, током петнаест година постојања Хашки трибунал није донио ниједну правоснажну пресуду за геноцид, изузев пресуде генералу Радославу Крстићу, који је осуђен за саучесништво у геноциду и осуђен на 35 година затвора, али је зато Суд БиХ за веома кратко вријеме откад га је установио бивши високи представник Педи Ешдаун, осудио седморицу Срба на 284 године затвора за наводни геноцид за вријеме познатих догађања у и око Сребренице у јулу 1995. године.{nl}АЛИЈИНО ЖРТВОВАЊЕ МИРА
Од почетка је било јасно да је овај суд замишљен и успостављен да спроводи неку врсту освете и одмазде над \“непослушним Србима# који нису прихватили суверени и унитарну БиХ за коју је, како је на сједници Народне скупштине РБиХ у Сарајеву, 14. октобра 1991. године, Алија Изетнеговић изјавио да је спреман да \“мир жртвовује за суверену БиХ, а суверену БиХ никад не би жртвовао за мир#. У том смислу може се протумачити и намјера Тужилаштва и Суда БиХ, који су оптужницу против једанаест Срба, односно полицајаца иy Шековића, објединили у један предмет назван \“Кравице#. Ријеч је о нечуваној дрскости и цинизам, којим се желе омаловажити српске жртве у стравичном покољу којег су починили кољачи Насера Орића на Божић, 7. јануара, 1993. године у селу Кравици код Братунца.{nl}Што се тиче скандалозне пресуде, којом је задан најтежи ударац праву и прав ди са пуном одговорношћу може се тврдити да тужилац Ибро Булић и предсједавајући Судског вијећа Хилмо Вучинић, никад нису прочитали Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина-геноциде од 9. децембра 1948. године, а камо ли да су правилно разумјели и растумачили њене одредбе. По свему судећи умјесто Конвенције о геноциду тужиоци и судије у Одјељењу два пред собом држе Алијину \“Исламску декларацију# или још конкретније књигу \“Обуку за геноцид#.
ОБУКА ЗА ГЕНОЦИД
Многи наши читаоци нису упознати са овим \“ремек-дјелом#, које је штампано у Сарајеву, ратне 1994. године. Аутори овог политичког памфлета су аутори Мустафа Бисић и Сенад Крехо. Подсјетимо то вријеме Мустафа Бисић је био окружни војни тужилац, а Сенад Крехо, предсаједник Окружног војног суда у Сарајеву.{nl}Као што је аутора књиге \“Бојави нападаји# послала Анту Готовину у Хаг, тако и књига \“Обука за геноцид# представља класиочан Гебелсов образац геноцидног плана који се током рата спроводио у Сарајеву. Мада то није тема овог прилога за оне који нису имали прилику да се упозанају са садржајем ове најсрамније књиге која се појавила током реата на ширем простору Балкана, траба рећи да се \“Обука за геноцид# бави монтираним суђењем Бориславу Хераку, Сретку Дамјановићу и Нади Томић, који је имао све елементе геноцидног плана. Поменуто троје Срба из Вогошће крајем ратне 1992. године, случајно су залутали и ухапшени на једном контролном пункту у Сарајеву којег су држале муслиманске снаге. {nl}Овај случај помињено и због једног мање познатог податка у нашој јавности. Наиме, Сретко и Борисав су осуђени на смрт под гнусном оптужбом да су починили злочин геноцида над Муслиманима, а Нада је осуђена као њихов помагач осуђена на пет година затвора. Смртну пресуду је изрекао судија Фахрудин Тефтердарија, а оптужбу је заступао, како се то смишљено радило у \“мултиетничком# Сарајеву, Србин, односно војни тужилац Љубомир Лукић. Током судског процеса Херак је због свакодневног мучење и пребијања у затворској ћелији морао да лажно свједочи да Дамјановића оптужи да је убио 300 Муслимана. Исти метод примјењиван је над Сретком Дамјановићем и Надом Томић, тиме што су морали да лажно оптужују једни друге, У обновљеном суђењу послије рата отпале су многе тачке из оптужнице Сретка Дамјановића, тако да му се на крају стављао на гтерет само убиство Касиме и Асима Блекића, које је наводно убио на брду Жуч. Ко зна којим чудом новинар Ројтерса је у фебруару 1997. године је живе и здраве код њихове куће пронашао браћу Блекић. Када је упитао Асима да ли му је познато да се у Сарајеву суди Сретку Дамјановићу за злочин геноцида одговорио: \“Јесам, чуо сам да ме је убио!#.
ФАХРУДИН ТЕФТЕРДАРИЈА
\“Судија за вјешање#, како су на Дивљем западу називали судије које су пресуђивали по кратком поступку онима које би му довели познати револвераши, Фахрудин Тефтердарија данас је адвокат у Сарајеву, а Љубомир Лукић је, као слуга режима Алије Изетбеговића, добио пропусницу да се са породицом исели у Аустралију.{nl}Према томе, судови у Сарајеву су први и једини у свијету који су још 1993. године изрекли двије, а ове године још седам пресуда против Срба за геноцид. Заиста је забрињавајуће и веома опасно то што су изостале оштре реакције у нашој јавности послије изрицања скандалозне пресуде у Сарајеву. Иза тога стоје опасне и злочиначке немјере, одређених послитичких и правосудних кругова у Сарајеву, да се српски народ, који је највише страдао у два свјетска рата прогласи геноцидним. Једино оправдање што се није оштрије реаговало у Републици Српској на поменуту пресуду свакако лежи у чињеници да су Срби већ огугкали на оптужбе која свакодневно стижу из Сарајева и у којима је свака друга изговорена или написана ријеч – геноцид или Сребреница.{nl}Убудуће се овако нешто више не би смјело поновитии нити се смије догодити да се воде монтирани судски поступци у којима квазитужиоца и квази судије изричу пресуде за кривична дјела за која нису квалификовани. Т и иy разлога што ссе води још неколико поступака за Срабраниу, а за геноцид је оптужен и Винко Кондић за наводне ратне злочине на подручју Кључа.{nl}У овом броју \“Српског борца# као посебан прилог објављујемо дио пресуде Међународног суда правде по тужби БиХ против Србије и Црне горе за наводни геноцид, као и издвојено миљшљњње ад хок судије овог суда. Најкраће ре:ено Суд у БиХ се на веома дрзак начин наругао и и поништио Конвенцији за геноцид тиме што је седморицу српских полицајаца осудио за геноцид. Овдје није уопште ријеч нити улазимо у расправу да ли су оптужени убили једног или сгтоптину људи већ о непримјерној квалификацији коју је примијенио Суд приликом изрицања казни. Чак нећемо полемисати ни о висини изречене казне, али оно на чему се овај суд обрукао свакако је непримјерна квалификација кривичног дјела. И, да будемо децидни до краја, у том сyуду не постоји судија моралних вриједности и стручних квалитета који може да процијени шта је кршење Конвенције о геноциду. НИ Међународни суд правде у Хагу није имао делемената да би се утврдио злочин геноцида у БиХ, осим што је прећутно прихватио наводе из пресуде генералу Радосаву Крстићу и Видоју Благојевићу у којима се помиње \“саучествовање у геноциду# и ништа више.
КОНСТРУИСАНЕ ИЗЈАВЕ
Дакле, 29. јула ове године у Суду БиХ у Сарајеву прочитана је првостепена пресуда по којој су седморица Срба осуђена за кривично дјело геноцида из члана 171. КЗ БиХ. На дуготрајну казну затвора од по 42 године осуђени су Миленко Трифуновић, Бране Xинић и Александр Радовановић. Милош Ступар, Слободан Јаковљевић и Бранислав Медан осуђени су на по 40 година, а Петар Митровић 38 година заатвора. Сва седморица оптужених су проглашени кривима за учешће у убиству више од 1.000 мушкараца Бошњака у складишту Земљорадничке задруге Кравица дана 13. јула 1995. године у својству припадника 2. одреда Шековићи, Специјалне бригаде полиције РС. {nl}У образложењу пресуде наведено је како је судско Вијеће утврдило да је неколико хиљада мушкараца Бошњака било заробљено и држано на ливади у Сандићима у јутарњим и послијеподневним часовима 13. јула. Ти људи су, наводно, били дио колоне Бошњака који су се пробијали из сребреничке енклаве након заузимања енклаве од стране снага Републике Српске. На веома перфидан начин у пресуде се манипулиште о тома како су наводно многи од Бошњака преваром наговорени на предају и да им је обећано да ће бити сигурни и пребачени на територију под контролом АРБиХ. А потом се наводи како су сви убијени у складишту ватром из аутоматског оружја и активирањем ручних бомби. {nl}Вијеће је закључило да је Милош Ступар у критично вријеме био командант 2. одреда Шековићи Специјалне бригаде полиције, да је знао за кривична дјела која су починила њему потчињена лица, те да није предузео мјере како би се та лица казнила, такође \“дјелујући са геноцидном намјером#. {nl}ОВО ЈЕ НЕНОРМАЛНО{nl}Преостала четворица од укупно једанаест оптужених Велибор Максимовић, Драгиша Живановић, Милован Матић и Миладин Стевановић су ослобођени по свим тачкама оптужнице, пошто \“тужилац није извео довољно законитих доказа који би установило да су оптужени учествовали у кривичном дјелу геноцида, злочина против човјечности или ратних злочина#. {nl}- Човјек по оптужници какву ја против мене подигло Тужилаштво БиХ не може бити нормалан. Ја сам нормалан човјек, спавам мирно и савјест ми је чиста. Одговорно тврдим да су ме замијенили са неким другим. Ја нисам убица, никад! Ја сам сасвим нормална особа – рекао је на суђењу у Сарајеву оптужени Брано Xинић.{nl}Његов адвокат Бориша Илић велики дио завршне ријечи посветио је тврдњама да је оптужени погрешно оптужен само на основу надимка \“Чупо#, који му је сам тужилац приписао, а који он наводно није имао. {nl}- Брано Xинић није монструозни злочинац. Од почетка је тврдио да је за вријеме радње која му се ставља на терет био у Сандићима. Треба поновити његову реченицу у овој свијетлој дворани: \“Ја нисам учествовао у убијању у Кравици, тамо нисам ни био – закључио је Илић.{nl}И адвокат Бошко Чегар, који је брани Слободана Јаковљевића, бившег припадника Другог одреда Специјалне полиције из Шековића негирао је да је у Сребреници почињен геноцид.{nl}СВЈЕДОЦИ ОПТУЖБЕ{nl}- Чињеница је да су мушкарци у Сребреници убијени, али је остали дио становништва евакуисан, па се тешко може говорити о намјери уништења цјелокупне бошњачке популације. Геноцид у Сребреници би био почињен да су уз заробљене мушкарце равноправно ликвидиране жене и дјеца. Оптужба није пружила релевантне доказе о постојању плана за ликвидирање, него се базирала на претпоставкама – изјавио је Чегар и додао да број жртава у Кравици није утврђен ни приближно, јер су сви свједоци различито о томе говорили.{nl}- Александру Радовановићу се ставља на терет да је био свјесни учесник удруженог злочиначког подухвата. Ова поставка Тужилаштва се показала чистом фикцијом. Он је 13. јула 1995. године био на обичном полицијском задатку безбједносног карактера. Оптужница за геноцид је апсурдна и не заслужује вашу пажњу” – рекао је адвокат Драган Готовац. {nl}И Станко Петровић, бранилац Драгише Живановића, своју завршну ријеч је базирао на алибију оптуженог, тврдећи да Тужилаштво није пружило Суду ниједан озбиљан доказ о учешћу овог оптуженог у убиству цивила.{nl}- У току доказног поступка је утврђено да је оптужени у критично вријеме био у Скеланима, гдје је организовао испраћај брата у војску. Свједоци оптужбе су потврдили да на терен никада нису морали ићи сви припадници једног вода – изјавио је Петровић.{nl}ЛАЖНА ЗАШТИЋЕНА ЗОНА{nl}Браниоци Милоша Ступара и Миленка Трифуновића на завршној ријечи одбране затражили су да Суд обојицу ослободи свих навода оптужнице којом се терете за геноцид. Адвокати Озренка Јакшић и Раде Голић осврнули су се на дио оптужнице којим се њихови брањеници терете по командној одговорности.{nl}- Милош Ступар није наредио нити једно од дјела која му се стављају на терет, што се види из чињеничног описа оптужнице, као и проведених доказа. Тужилаштво није доказало да је Ступар био командант Другог одреда, што су на увјерљив начин потврдили и свједоци Тужилаштва. Заправо, ниједан саслушани свједок није рекао да је Ступар био командант – казала је Јакшић.{nl}Трифуновићев бранилац је рекао како су све радње припадника Другог одреда Специјалне полиције 13. јула 1995. биле легитимне.{nl}- Сребреница никада није демилитаризована, а бошњачке снаге никада нису ни намјеравале да то учине. Њима је заштићена зона служила да врше злочине и безбједно се врате под окриље УНПРОФОР-а – истакао је Голић.{nl}Према његовим ријечима, у Братуначкој бригади сачињен је списак од око 370 Бошњака који су осумњичени за ратне злочине, те је војска и полиција Републике Српске војно способне Бошњаке одвајала из групе цивила како би “провјерили да ли су учествовали у ратним злочинима”, да би их након тога третирали као ратне заробљенике. {nl}- Овдје се ради о легитимној и сасвим разумној радњи – рекао је Голић.{nl}Тужилац Ибро Булић иако ништа није доказао током суђења успио је, међутим, да издејствује дуготрајне казне тиме што је за једанаесторицу оптужених тражио по 45 година затвора.{nl}- Правда се не смије двоумити да почињени злочин назове правим именом. Оно што се десило у Сребреници јесте геноцид. Ако убиство 1.000 људи, у комбинацији са присилним пресељењем десетина хиљада цивила те систематичност у извршењу ових дјела није геноцид, чему онда све теорије, расправе и тезе како убиство једног човјека може бити геноцид? – рекао је Ибро Булић у завршној ријечи.{nl}Р. ЈОВИЋ