Код Централног споменика српским цивилима и војницима у Скеланима код Сребренице је, 16. јануара, служен парастос и прислужене свијеће за покој душа 305 настрадалих Срба из овог мјеста и околних села, које су сребреничке муслиманске снаге убиле у протеклом рату, а њих 69 усмрћено је на овај дан 1993. године.
Више стотина становника средњег Подриња са обје стране Дрине присуствовало је парастосу.
Парастосу и помену жртвама присуствовао је и предсједник Борачке организације Републике Српске генерал Миломир Савчић.
Предсједник Савчић је рекао да из Скелана треба послати поруку мира, а не освете.
– Чињеница да још нико није одговарао за масовна убиства српских цивила у Скеланима, у протеклом рату, најбоље говори о стању у правосуђу БиХ – рекао је Савчић.
Он је подсјетио да је ово један у низу трагичних дана у српској историји и доказ да се слобода увијек плаћала животима, додавши да су нажалост овдје слободу скупо платили и цивили.
Цвијеће су осим генерала Савчића положили и изасланик предсједника Републике Српске Миладин Драгичевић, посланик у Народној скупштини Републике Српске Саво Вулић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Душко Милуновић, те делегације борачких организација и општина Сребреница, Братунац, Зворник, општине Бајина Башта у Србији, те бројне страначке делегације.
Министар Милуновић је упитао колико је то Насер Орић требало да убије Срба – жена, дјеце и стараца, да би правосуђе БиХ подигло оптужницу и процесуирало злочинце. Подсјетио је да се сваке године обиљежава страдање Срба у Скеланима и да је прошло 26 тешких година откако су Орићеве хорде починиле стравичне злочине и убиле 69 Срба у овом мјесту и његовим засеоцима, нагласивши да је срамота правосуђа БиХ да још нико није одговарао за тај злочин.
– Злочинци нису имали никакав осјећај ни према женама, ни према дјеци, а убили су 15 жена старости од 19 до 78 година, два дјечака и осам стараца – прецизирао је Милуновић.
Он је оцијенио да правосуђу БиХ тај број није важан када је ријеч о Србима јер по командној одговорности изгледа само Срби одговарају, нагласивши да се то мора промијенити и сви злочинци одговарати уколико се жели живјети у заједничкој држави и градити повјерење.
Поручио је правосуђу БиХ да институције Српске никада неће одустати од правде и да се неће смирити док злочинци не буду одговарали.
Парастосу у Скеланима су претходили парастоси, прислуживање свијећа за покој душа убијених и положено цвијеће код споменика у оближњим селима Ћосићи и Калиманићи чији су становници такође, настрадали на данашњи дан прије 26 година.
Од 305 убијених Срба из овог краја у посљедњем рату више од половине било је цивила, жена, дјеце и стараца.
Јаке муслиманске снаге из Сребренице са неколико хиљада војника под командом Насера Орића, упале су 16. јануара 1993. године у зору у српска села Кушиће, Ћосиће, Калиманиће и још нека, а затим и Скелане, убијајући, пљачкајући и палећи све што је српско, са јасном намјером да изврше етничко чишћење и потпуно затру трагове српског живота и постојања на овом простору, што потврђује скрнављење српских гробаља – лупање крстова и надгробних споменика.
Тог дана убијено је чак 69 становника овог краја, а двије трећине настрадалих били су цивили, међу којима и неколико дјеце и 15 жена.
Рањено је 165 мјештана. Од 30 заробљених половина није преживјела мучења у сребреничким казаматима, а њих четворо још се воде као нестали.
Становници су тражили спас у повлачењу према граничном мосту ка Бајиној Башти у Србији, док су неки покушали спасити животе препливавањем Дрине.
Мост преко кога се цивилно становништво једино могло пребацити у Србију био је под сталном митраљеском ватром и постао је српско стратиште, па је у покушају бјекства на мосту и у његовој близини настрадало највише цивила, као и у таласима хладне Дрине.
Најмлађа жртва био је петогодишњи Александар Димитријевић, а његов брат Радислав имао је 11 година. Са мајком Милицом покушали су побјећи у Бајину Башту, али су код граничног моста погођени куршумима.
Настојећи да затру све што је српско на овом подручју, муслиманске снаге су тог дана опљачкале и спалиле српска села Ћосићи, Костоломци, Клековићи, Божићи, Блажијевићи, Колари, Зечевићи, Кушићи, Стајшићи, Малташи, Стублови, Араповићи, Бујаковићи, Лијешће, дио српских Скелана и још неколико села.
Нису стигли до Црвице и њених заселака поред Дрине и Петриче и то су једина српска села у сребреничкој општини која нису спаљена у протеклом рату.
За овај, као ни за друге бројне муслиманске злочине почињене над Србима у средњем Подрињу нико није одговарао.