Парастос дјечаку мученику Слободану Стојановићу (12) и другој невино страдалој дјеци

Субота, 27.07.2019. године, Дрињача, лијепо и мирно зворничко село на лијевој обали Зворничког језера, чији спокој једино ремете аутомобили који пролазе магистралним путем кроз ово мјесто. Да ли је увјек тако било? Није. Није још од оног другог рата, када су усташке хорде, у чијем су саставу били и муслимани из овог и околних села, да би показали лојалност и вјерност усташком поглавнику Анти Павелићу, заклали сто педесет срба из овог мјеста, пунећи бурад њиховом мученичком крвљу да би иста послали на ноге Павелићу. Зашто? Одговор је једноставан. Зато што су срби. И само зато? Зар је потребно више. И тако увјек. Ми вјерујући православни народ опростимо. Поново поднесемо жртву ђавољем сјемену, и тако у недоглед. Нас одрасле опомиње историја, ми је познајемо, исписујемо вјековима. Али дјеца, коме су дјеца крива? Та мала безазлена створења, која нису још ни уочила разлику између добра и зла, јер зло незнају да искажу. Невина бића Божија. Ко је Слободан Стојановић, дванаестогодишњи дјечак из Каменице, новомученик, ни по чему различит од својих вршњака, а по својој судбини ниједном сличан. Са коликим је гријехом Слободан изашао пред Бога? Његов највећи гријех је био што је син оца Илије и мајке Десанке Стојановић. То гријех није ни пред којим богом, ни пред којом вјером. Али јесте за монструме, какав је Елфета Весели и њени претпостављени, која је на најмонструознији начин одузела живот овом невином бићу, које је својом жртвом постало симбол страдања дјеце у протеклом одбрамбено – отаџбинском рату, сибол наде и опомене да се никада и нигдје не догоди ни једном дјетету. 

Пред Судом БиХ, злочин је добио свој судски епилог у првостепеној пресуди. Елфета Весели је неправоснажно осуђена на затворску казну у трајању од 10 година. Казна или награда? Суд или судовање? У “нормалним“ државама се за овакво дијело добија доживотна робија, или смртна казна. Али не треба се ничему чудити у овој земљи апсурда, ако се и по чему БиХ може назвати државом.

Породице погинулих, ратни инвалиди, некадашњи прекаљени борци и команданти, наша мила омладина, поп Мићо, сестра Слађана, сви изнад хумке новомученика Слободана Стојановића , да се кроз молитву замолимо Богу за његово спасење и спасење душа све дјеце невино пострадале у протеклом рату.

У порти Храма Светог ђакона Авакума у Дрињачи, пет свештеника служи Парастос Слободану и свој браћи и сестрама из овог мјеста пострадалим у задњем рату, и сви удружени у молитви да се никад не понови. Да се никад не заборави. А за опрост? Нека Бог прашта. А у овој “земљи“ за злочин против српског народа следује награда. А казна, казна је ако сте Србин. Тако је суд конципиран.

Иза нас остаје још један 27. јул, дан туге и бола за насилно угашеним осмјехом малог Слободана, сада великог, највећег нашег дјечака страдалника. Остаје да нас опомиње свакога дана да су дјеца наше највеће благо, наш једини улог у будућност, и породице и нације. Републику Српску морамо оставити нашој дјеци, али још бољу и просперитетнију него што је сада. Јачу и снажнију, бескомпромиснију. Бољу од нас самих, да наша дјеца не би морала ићи нашим стопама, стопама рата и неизвјесности.

Почивај у миру Слободане, Бог нека ти душу прости.



   

Translate »