СТРПЉЕЊЕ СВЕ МАЊЕ,
ЗАБРИНУТОСТ СВЕ ВЕЋА
Не постоји ни један дан да нормалан човјек, који умије да користи мозак и коме у грудима куца људско срце, у кулоарима, међу пријатељима, унутар породице, понајчешће сам себи – не постави обично, просто питање – шта се ово дешава нама и око нас, а без наше воље и великих изгледа да на то утичемо? А иза тога, логиком здравог разума, слиједом узрока и посљедица, те нарочито кроз вијекове и историју нагомиланог личног и колективног искуства – намећу се и друга питања. Како и куда даље?
Да ли чекати да други нешто ријеше, или да се све ријеши само од себе? Да ли чекати да судбина сама дође по нас или сами правити судбину? Да ли све то и са ким?
Нас, борце Републике Српске, интересује лична судбина и судбина нашег народа, наше Републике. Интересује нас наша будућност. То је биолошки инстинкт, условни рефлекс претворен у дио генетеског кода којег су произвеле дуге, страшне, опасне деценије прогона и погрома, тортуре и преживљавања.
Ми јесмо кроз вијекове били и још увијек смо болећиво брижни са својом судбином, крхки и кратки са памћењем. Понекад површни, брзоплети и осветољубиво јогунасти у наступу емоција и повремених раскусуривања и разрачунавања. Нарочито међусобних унутар властитог националног и политичког корпуса.
Имамо и увијек смо имали своје непријатеље, у ближем и даљем временском и географском окружењу. Неке смо и сами стекли и произвели. И кад су исти ти намјештали наше животе – водили су рачуна да кључ свега увијек буде у њиховим рукама. А започело је то све давно, али ми сада немамо превише времена за далека сјећања.
Злодух је пуштен из боце, фашисти, нацисти и сепаратисти су проглашени демократама, амнестирани су свих својих претходних гријеха и злочина. Добили су медијски простор и политички значај, потом и наоружање, а само су Срби и још понеки остали на позицијама антифашизма и заједничким тековинама народноослободилачке борбе и револуције. Сви који су се тада успротивили таквом престројавању и насиљу, насилном рушењу економског система, суверених држава и влада, сви часни, уставу својих земаља одани грађани, државници и војници – били су проглашени злочинцима, диктаторима, окупаторима, агресорима … А Југославија се распала у крви.
Оно што ратом није успјело да се доврши – довршено је или се још довршава у Хагу, међународном трибуналу. Упоредо тај вишедеценијски селективни правосудни поступак настављен је у судовима новонасталих држава. Са само једним циљем – да читава међународна операција рушења Југославије, сав рат и лудило, сви злочини и неофашизам – буду фактурисани Србима и Србији, по командној основи уз фамозну оптужбу за тзв. удружени злочиначки подухват, а у Сребреници и за геноцид. У Хагу или у другим судовима већ су пресуђени или пресуде чекају готово сви преживјели највиши државни и војни руководиоци Савезне Републике Југославије, односно Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине.
На том послу сатанизације, стварању мита о агресорима и жртвама, џелатима и невиним цивилима, подржавању селективне суданије, и уопште стварању употребљиве историје и глобалној промјени људске свијести укључујући и традицију – предњаче велике силе под изговором демократије и људских права, уз употребу штапа и шаргарепе, томахавк ракета и осиромашеног уранијума
Проблематични, и у правилу острашћени назови хероји, добро плаћени љубитељи таких метода који у свијету важе за уважене државнике и дипломате, они послије пишу мемоаре, разне црне и бијеле књиге, разне петиције, декларације и резолуције попут посљедње која је писана у Британији, али која због своје једностраности и лоших намјера није прошла у Савјету безбједности УН. Таквим приступом и таквом „дипломатијом“ у правилу се продубљују мир и повјерење, продубљују се етничке и вјерске провалије, фалсификују историја, међународно право, научне дефиниције и појмови. И што је најгоре – то је позив на освету. У овом случају то је и рушење Дејтонског мировног споразума и припрема терена за рушење Републике Српске.
И гдје смо сада ту ми, обични мали људи, посебно ми борци и инвалиди, дјеца и породице бораца који су крварили најприје за Југославију, а онда за Републику Српску. Гдје смо ми који смо обесправљени са свих страна и са свих позиција. Ми, који би смо хтјели да мирно живимо и радимо, а не да страхујемо и од рата и од урушавања голе егзистенције. Ми не тражимо никакве привилегије изузев права на живот и привилегије да радимо и сами изграђујемо свој живот и своју породицу. Тако се боримо и тако желимо да се боримо и за Републику Српску која је сада наша једина сламка за коју се можемо ухватити у БиХ и једини ослонац који имамо и који можемо додирнути.
Па шта онда чинити да се стање поправи и да се избјегне нека нова кавалкада или неки нови економски колапс попут оног у Грчкој? Ми сматрамо да се Борачка организација Републике Српске не смије препустити судбини, ултиматумима, наговорима са стране, олакотним обећањима, и нарочито личним интересима, подијељеним политичарима и лакорјечивим авантуристима. Ова организација мора прво јасно профилисати и дефинисати свој статус и своје захтјеве, али трезвено, стручно, реално, без еуфорија и максимализма. И без трунка илузија. Ми не смијемо бити дио ни једног савеза, ни једне коалиције. Ми морамо бити своји, али чврсти, борбени и јединствени као што смо били на фронту. Стрпљиви и трпељиви, али и устрајни у томе да се сачувају и Република Српска, која је наша једина гаранција у оваквој БиХ, и образ, и поправи што се поправити мора и одбаци што се одбацити мора.
То јесте посао, и то јесте програм и изазов. И то јесте дужи, али сигурнији пут. Све друго је авантура и дефинитивни пораз, првенствено наш. Неки корисници политичких функција не знају ни праве циљеве наше борбе, ни сврху побједе. Они намећу своје циљеве и идеје, под туђим притиском или због својих личних интереса. Нас у тим интерсима нема, а богами ни Републике Српске, ако се на тај начин са њом буде трговало.
Зато је наша позиција часна и деликатна, али и обавезујућа. Морамо потенцијалне преваранте и трговце нашим тековинама натјерати да одустану од штетних и непродуктивних уступака, али и да се потруде да нађу ваљане компромисе и тачке јединства и јединственог дјеловања
Нама требају добри и паметни људи, мудри и стручни за рад, способни прегаоци политичких интерса и политичких функција у Републици Српској и у заједничким институцијама који су кадри да оправдају изборна обећања и повјерење грађана, првенствено бораца Републике Српске који су најзаслужнији за њено стварање. На тај и такав начин може се јачати стабилност Републике Српске и у њој равноправност грађана, на тај и такав начин могу се зауставити раслојавање и социјалне разлике.
На том послу морамо бити јединствени, јер је то наш заједнички интерес, а не дозволити да превладају људске слабости и сујете, посебно оних који су за свој мандат или мандат својих странака и коалиција добили нашу подршку. Њихова је обавеза да се у складу са законом и својим овлашћењима кроз републичке и државне институције обрачунају и са свим носиоцима криминала и корупције, буразерске економије и уопште свим сивим токовима који укључују и рад на црно. Бораца и борачке дјеце у томе нема и то нам даје за право да тражимо и очекујемо акцију којом ће се такве аномалије сузбити и искоријенити.
Зато, сматрајући да је задњи час, тражимо да се о свим овим питањима одреди и Борачка организација Републике Српске, да наше писмо размотри Предсједништво БОРС, али и сви други из друштвеног и јавног живота, те да се ово отворено писмо у што скорије вријеме стави на дневни ред ванредне тематске сједнице Народне Скупштие РС. Јер наш је захтјев добронамјеран, али ће изгубити на значају и ваљаности ако се буде чекало и ако остане без одговора пошто су политичка, економска и посебно безбједносна ситуација у Републици Српској, БиХ, али и читавом региону такви да хитно траже правилну акцију и правилно одређење.
